Град и историја
Хиљаде година живота на раскршћу Херцеговине
Билећа је средиште истоимене општине у југоисточном дијелу Републике Српске. Кроз њену историју прелама се прича читаве источне Херцеговине — од праисторијских тумула, преко антике и средњег вијека, до бурног двадесетог вијека.
Праисторија и антика
Трагови цивилизације сежу у праисторију — на подручју општине евидентирано је преко 1400 тумула, градина и гомила. Многи локалитети остали су неистражени због стварања Билећког језера. У периоду Римског царства центар области био је у долини Требишњице, у Панику — тадашњем Леусинијуму, гдје је пронађен епиграфски споменик из I вијека нове ере, први писани историјски извор о Билећи.
Средњи вијек
Из средњовјековног периода потичу бројни стећци. Седамдесетих година XX вијека евидентирана су 1724 стећка (каснија истраживања биљеже и више). Назив Билећа први пут се помиње 25. јануара 1387. у дубровачком документу. У дубровачким изворима наводи се као Bilechia. Кроз средњовјековну Билећу пролазио је Дрински пут, којим се преносила роба од Јадрана према унутрашњости Балкана.
Османско и аустроугарско доба
Билећа се развијала у доба османске управе, посебно као стратешко мјесто према Црној Гори. На удаљености око 6 km од Билеће, на Вучјем долу, османска војска доживјела је 1876. велики пораз (спомен-комплекс данас се налази на црногорској страни границе).
У аустроугарском периоду подигнуто је војничко насеље („Нова Билећа“) са десетинама пратећих објеката, а град је добио модерну инфраструктуру. Године 1895. у Билећи су дјеловали царинско-порески уред, војничка болница и друге установе.
Двадесети вијек
Између два свјетска рата Билећа је била повезана жељезницом, која је саобраћала од 1931. до 1976. Изградњом бране на Требишњици 1967. и пуштањем хидроелектране Требиње I у рад 1968. створено је Билећко језеро, а долина с римским Леусинијумом, селима и путевима потопљена је. Стећци су тада премјештени на нову обалу језера.